S obzirom da su nam autobuske linije redovne ( ne daj Bože nikome) vazda žbiham pogledom po usputnim stanicama da povezem koga usputile. Tako i noćas, moj Paša i ja, stanemo jednoj ženi koja sva zadihana sjede u auto. Kaže da joj kombi pobježe iako je trčala da ga stigne i na toj desetominutnoj vožnji ta žena nam je nabrojala haman pa sto i jednu dovu za dobro djelo koje uradismo. Mogla sam samo aminati, jer ja ne uradih ništa osim dva zastajanja na svojoj putanji. Mene nije koštalo ništa, a ovoj ženi je značilo u tom trenutku mnogo toga. Zadumala se i ja pa kontam koliko puta smo u prilici uraditi nešto tako u našim očima sićušno, ali onoj drugoj strani golemo. Ili,.... biti s one strane, kad vas u nekom teškom momentu povuče ruka spasa pa makar i lijepim osmjehom uljepša dan.

Naravno, Paša je ima'o lekciju na djelu, i dvije markice u ruci koje mu teta tutnu da kupi čokoladu,.mogla vala i taxi platiti, ali eto-nije to TO.